ŠTA JE ISTINA O CRNOM TRŽIŠTU I TRGOVINI LJUDSKIM ORGANIMA
MITOVI I STVARNE PRETNJE
Gde ima potražnje, ima i tržišta
Transplantacija organa se najvećim delom temelji na dobijanju organa od umrlih osoba, no zbog nedovoljnog broja, presađivanje se izvodi i od živih srodnih i nesrodnih davalaca. Naravno da velika razlika između potražnje i slabe ponude dovode bolesnike do potrage za organima, a mnoge ljude na prodaju radi zarade. Trgovina organima podrazumeva premeštanje osobe s ciljem dobijanja organa sa i bez njegove dozvole, kao i presađivanje protivno zakonima dotične zemlje. Iako u Evropi ne postoje takve zloupotrebe, bilo bi lakomisleno odmahnuti rukom i ignorisati činjenice oko trgovine organima u svetu, što u budućnosti može dotaknuti i ova područja. Zato hajde da pokušamo da razlučimo činjenice od glasina i da pojasnimo na koji način neželjene fenomene treba preventirati i suzbijati.
TRANSPLANTACIJA U SVETU
Biomedicinska nauka, posebno hirurgija, dobila je pre tridesetak godina priliku da presađivanjem organa uspešno leči bolesnike s teškim terminalnim obeljevanjem organa. Tu priliku lekari su iskoristili u skladu sa svojim pozivom, a etička, pravna, ekonomska i druga tumačenja samo slede neprestano nove naučne dosege. U svetu se godišnje izvede oko 65 hiljada transplantacija organa. Isključujući neke izuzetke, nijedna zemlja nema dovoljno organa za zadovoljenje rastućih potreba. Taj nesklad je još izraženiji u zemljama u kojima kulturni ili religijski faktori, ili pak faktori nedovoljne edukacije stanovništva, otežavaju pribavljanje organa od umrlih osoba.
Stanje zdravstvenog sistema u velikoj meri utiče na uređenost transplantacijskog polja. U pojedninim zemljama transplantacija je premeštena iz državnih bolnica i istraživačkih centara u autonomni privatni sektor, te tamo obično samo imućniji ljudi mogu da budu transplantirani.
ZAKONI, UPUTSTVA, PREPORUKE
U Velikoj Britaniji je tek 1990. godine donešen zakon, koji zabranjuje plaćanje organa, a američki i indijski Kongres su sredinom 90-ih odredili za to zatvorsku kaznu. Trgovina u Egiptu donosi kaznu od pet godina prisilnog rada, a zakon u Australiji to novčano kažnjava. U Brazilu se od 1997. kupoprodaja organa kažnjava visokim zatvorskim kaznama. UN Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala izričito osuđuje kupoprodaju organa. Američki zakon (NOTA) iz 1984. navodi da je „protivzakonito presaditi organ uz novčanu naknadu“, no nedavno je nekoliko kongresmena iniciralo promenu kako bi se takva zabrana ukinula. U Izraelu se priprema zakon koji će žestoko kažnjavati posrednike.
1984. Kina je izdala „Pravila o korišćnju organa od pogubljenih osuđenika“, međutim, međunarodno humanitarno pravo to jasno zabranjuje, čak i uz pristanak osuđenika. Još 1977. dodatni protokol Ženevske konvencije iz 1949. zabranio je takvu praksu. Komisija za ljudska prava (Human Rights Watch) zabranjuje zdravstvenim radnicima da učestvuju u transplantaciji organa dobijenih od osuđenika.
U Iranu je kupoprodaja organa dozvoljena zakonom i pod kontrolom je dveju nevladinih organizacija.
Veće Evrope je 1987. g. objavilo da ljudski organ ne sme biti predmet profita. Ono i danas glasno osuđuje aktuelne trendove koji bi išli prema manjoj restrikciji u transplantaciji od nesrodnih živih davalaca. Uprava Međunarodne transplantacijske organizacije odredila je da hirurg ne sme biti angažovan u kupovini ili prodaji organa. Svetska medicinska asocijacija i Svetska zdravstvena organizacija definišu prodaju ljudskih organa kao kršenje univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.
Trgovina organa u Republici Srbiji je zakonom zabranjena i ne postoje zvanični podaci o takvim slučajevima.
Pravna sredstva koja se najčešće primjenjuju u svetu zabranjuju:
- uzimanje i implantaciju organa izvan centara koji nemaju odgovarajuće uslove, kadrove i iskustvo,
- finansijsku nadoknadu za ljudsko telo ili njegove delove,
- oglašavanje s namerom da se dođe do organa radi postizanja materijalne koristi,
- osnivanje organizacija koje se bave trgovinom organima.
ETIČKA PITANJA
Broj transplantacija organa od umrlih osoba
merilo je
razvijenosti društva (Helsinška deklaracija, 1986.)
Nakon prve Barnardove transplantacije srca, svet je bio oduševljen, a roditelji poginule Denis Darval obasuti su počastima. Danas su glasine o krađi organa postupno stvorile određeni otpor prema dobrovoljnom doniranju organa.
Uobičajeno pitanje je da li je osoba istinski vlasnik svog tela i organa? Čak I ako posedujemo vlasništvo nad svojim telom, ne znači da ga smemo prodavati. Oni koji zastupaju eventualnu novčanu nadoknadu za dobijeni organ ističu individualna prava i autonomnost pojedinca, kao i da bi zakonska regulacija prava davaoca bila bolji odgovor na trgovinu nego zabrana i moralna osuda, te navode da je to način povećanja broja organa. Argumenti protiv su da se na taj način uspostavljaju robovski odnosi i narušavaju načela jednakosti i socijalne pravednosti. Izraelac M. Friedländer stoji na stanovištu da treba, slično abortusu, stvari legalizovati kako bismo ih mogli kontrolisati: „..bolje je legalizovati tržište organima, nego dopustiti širenje organizovanog kriminala“. On kaže: „..ako je bogatima dozvoljeno da se upuštaju u krajnje opasne sportove radi zabave, teško je razumeti zašto siromašni, koji su izloženi manjoj opasnosti prodajući svoj bubreg, moraju biti posmatrani kao osobe koje zaslužuju pomoć - naime, i bogati i siromašni imaju pravo donositi odluke o svom rizičnom ponašanju“.
Slično pitanje je da li bi tržište moglo da bude prihvatljivo, ako bi distribucija kupljenih organa bila pod nadzorom države, temeljena na medicinskim kriterijumima, a ne na sposobnosti da se to plati - transplantacija sada nije nekomercijalni posao: bolničke ustanove, medicinski timovi i organizacije za pribavljanje organa prodaju svoje usluge - zašto izvori organa moraju ostati jedini koji nisu plaćeni? Jednostavni odgovori na ova pitanja su da je prodaja organa akt koji ukazuje na očaj i beznađe, pojedinac ne sme dovoditi svoj život u opasnost kako bi se spasao drugi život, trgovina organima je protivzakonita i sav novac tako zarađen je prljavi novac. Trgovina organima igra ulogu u medicinskoj ekonomiji siromašnih zemalja, obara standarde hirurškog rada, ugrožava prodavce i njihove porodice, donosi zloupotrebu njihovih prava, otvara mogućnost eksploatacije bogatih nad siromašnima i pretvara ljudsko telo u komercijalnu robu. Fenomen crnog tržišta napada nezaštićene i obespravljene i eksploatiše najranjivije delove stanovništva.
Dakle, ljudsko telo i njegovi delovi ne smeju biti izvor novčane ili druge materijalne koristi.
STANJE ILEGALNE TRGOVINE U SVETU
Nedostatak dokaza nije dokaz nepostojanja
Kada bi bilo dovoljno organa, ilegalna transplantacija ne bi mogla da postoji. Nema sumnje da su ljudi u nekim zemljama Latinske Amerike, Afrike, Azije i Istočne Evrope spremni da prodaju bubreg, pa crno tržište ponegde snabdeva bogate primaoce i eksploatiše siromašne i bespomoćne davaoce. Ljudi iz raznih azijskih zemalja ranih 90-ih putovali su na Tajvan kako bi došli do organa od pogubljenih osuđenika. Kada je to postalo zabranjeno, krenuli su prema Kini. U Indiju se putuje iz zemalja Zaliva, Malezije i Singapura, a u Kinu s Tajvana, iz Hong Konga i Singapura. Ima podataka da se organi prikupljaju u Turskoj, Albaniji, Gruziji, Moldaviji, Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i Rumuniji. U Moldaviji godišnje oko 300 ljudi proda organ. Pacijenti iz Izraela, pošli su za organima prema istočnoj Evropi i Južnoj Africi. Dr. M. Friedländer pisao je u Lancetu 2002. god. o odlasku njegovih pacijenata u inostranstvo gde skupo plaćaju organe.
Indija se godinama smatrala „bazarom bubrega“ od živih davalaca, no već su se 90-ih godina pojavili članci u Lancetu i Transplantation Proceedingsu o lošim rezultatima presađivanja u toj zemlji. Posrednici u trgovini organima u svetu nastoje da drže kupce i prodavce razdvojenima. Njihove cene se penju čak do 200 hiljada dolara, a najveći deo zarade ide, naravno, organizatorima. Države se bore protiv toga - još 1989. u Turskoj organizator i davalac zatvorski su kažnjeni zbog nelegalno dobijenog bubrega. U Južnoj Africi i brazilskim pokrajinama Pernambuko i Recife 2003. g. uhapšeno je nekoliko Brazilaca i inostranih građana zbog trgovine organima.
Razne vesti proveravale su vlade mnogih država, Ujedinjene nacije, Ministarstvo zdravlja SAD-a, FBI, FDA, imigracijske kancelarije, međunarodne organizacije za zaštitu dece, pariška federacija o ljudskim pravima i svi su izveštaji bili jedinstveni u oceni o njihovoj potpunoj neutemeljenosti. 1996. g. francuski antropolog Veronique Campion Vincent je objavila opsežnu studiju zaključivši da glasine predstavljaju savremenu „urbanu legendu“. Mnogi se isto tako pozivaju na istraživanja antropologa Nancy Scheper Hughes širom sveta, međutim, njeni izvori su neuverljivi, a analize više rezultat istraživačkog novinarstva nego li dubinski socioantropološki rad.
Često se povlači analogija s trgovinom opojnim drogama, međutim te stvari nisu za poređenje, jer je uzimanje i presađivanje organa organizacijski i medicinski krajnje složen postupak.
GLASINE I ULOGA MEDIJA
Strah od rata je gori od rata samog
Seneka
Poznat je američki film „Koma“, koji je 1978. snažno razbuktao maštu javnosti. Tako nešto koštalo je trajne invalidnosti američku turistkinju June Weinstock koja je 1994., zbog lažne vesti o otetom gvatemalskom dečaku, napadnuta na ulici, pri čemu je ostala nepokretni invalid. Dezinformacija se pojavila i 2004. o uzimanju organa od poginulih Iračana.
Postoji i poznati slučaj kada se Ahmet Koc iz Engleske (1989.) žalio da su mu ukrali bubreg, no međutim, kasnije je utvrđeno da ga je namerno prodao. Već od sredine 80-ih godina neutemeljene glasine širile su se medijima pa su čak dobijale i prestižne novinarske nagrade. Španski novinar Medem je 1994. g. izdao knjigu o trgovini dečjim organima, međutim, nije naveo da su mnoge činjenice već davno bile demantovne. 1996. novinarska nagrada King of Spain dodeljena je dnevnim novinama Correiro Braziliense – i tu su se izneseni podaci pokazali lažnima, a novinarka se branila da je samo prenosila neproverene vesti. U Francuskoj je 1995. g. jedna TV emisija o navodnom uzimanju rožnjače od žive kolumbijske dece dobila prestižnu nagradu Albert-Londres. Naknadnim pregledom dece u pariškim klinikama vesti su odbačene - komisija je suspendovala nagradu, no 1996. ju je ipak potvrdila, a javnost se sablaznila time što je nagrada Albert-Londres dodeljena za reportažu koju sama komisija smatra neverodostojnom.
ORGANIZACIONA PITANJA I MOGUĆE POSLEDICE
Uspešna transplantacija organa od umrlih osoba je pre svega rezultat dobre organizacije, pokazatelj visoke kompetentnosti, motivacije i odgovornosti zdravstvenih profesionalaca i korišćenja sofisticirane savremene tehnologije, a tek onda podrške i altruizma stanovništva. Naravno da svaka država želi da prikaže da je pravi problem niske stope prikupljenih kadaveričnih organa u odbijanju porodice, međutim, danas sigurno znamo da pravi problem leži u nedovoljnoj spremnosti i organizaciji u zdravstvenom sistemu.
Potpuno je logično da reakcija javnosti na vesti o trgovini organima smanjuje poverenje u sistem prikupljanja i distribucije. Zato u Evropi i u Severnoj Americi broj transplantacija od živih nesrodnih davalaca raste i to se etički i zakonski drži pod jakom kontrolom državnih vlasti. Kod nas ima indicija da se dobijanje organa od nesrodnih osoba dopusti kao lakše rešenje. Mudro je biti krajnje oprezan otvaranju takvih vrata – ona, naime, omogućuju put prema zaobilaženju čvrstih etičkih i zakonskih standarda, što bi se kasnije teško moglo kontrolisati. Moramo, dakle, učiniti još mnogo toga na planu prikupljanja kadaveričnih organa.
KAKO SE ODUPRETI
Mišljenja nekih stručnjaka u svetu upućuju na potrebu jakog državnog nadzora u slučaju eventualne komercijalizacije i pritom treba neizostavno isključiti neposrednu pogodbu ili posrednike. Nagrada bi, pod kontrolom države, mogla biti u nekim direktnim ili indirektnim olakšicama, no ne bi bilo preporučljivo uvesti praksu da primalac daje novčanu naknadu porodici umrlog. U aprilu 2004. Džordž Buš je potpisao zakon, koji omogućava nadoknadu dobrovoljnim živim davaocima za neke troškove, a odobren je i veliki novčani iznos kako bi se u javnosti pospešila kadaverična donacija. Trgovina organima zavisi od potražnje, isto kao trgovina ljudima i drogom.
Grupa stručnjaka raznih profila (Bellagio Task Force) 1997. predložila je opšte savete kako da se suzbije trgovina organima:
- uspešnije promovisati posmrtno doniranje,
- mora se unaprediti kadaverični transplantacijski program kako bi se smanjile potrebe za organima od nesrodnih živih davaoca,
- održati striktno zakonodavstvo kada je reč o nesrodnim živim davaocima,
- osigurati zakonsku odgovornost zdravstvenih profesionalaca s obzirom na moguće neregularnosti,
- ne dozvoliti naknadu troškova iz zdravstvenog osiguranja za presađivanje s organima iz ilegalnih izvora,
- garantovati javnost nacionalnih registara i lista čekanja,
- ne dozvoliti da se manipuliše listama čekanja kako bi se inostrani bolesnici proglasili hitnima radi novčane naknade iz sistema njihovih zdravstvenih osiguranja,
- potrebno je ući u trag oglašavanju ilegalne ponude i potražnje (agencije, novine, oglasnici, internet stranice),
- trgovinu organima i ilegalne aktivnosti ne treba prepustiti samo medijima i istraživačkom novinarstvu - sve zemlje moraju sarađivati u domenu zdravstva, pravosuđa i unutrašnjih poslova.
Potrebno je uspostaviti jedinstvene i jasne standarde u određivanju pod kojim su uslovima prikupljanje i distribucija organa jednaki za sve i etički prihvatljivi. Sve se mora temeljiti na društvenoj odgovornosti i zaštiti prava živog i umrlog davaoca, kao i primaoca. Treba u javnosti graditi afirmativan odnos prema doniranju i presađivanju, jer to predstavlja doprinos očuvanju života i zdravlja. Lekari u tome imaju primarnu i nezaobilaznu moralnu obvezu.
Preuzeto sa sajta Hrvatska donorska mreža
