U Srbiji je za poslednjih 30 godina izvedeno nešto više od 1.200 transplantacija. To je mali broj u poređenju sa zemljama u okruženju, jer se samo u Češkoj i Poljskoj godišnje izvede više od 400 ili 500 takvih zahvata. Dakle, u tim zemljama za dve godine urade ono što mi uradimo za trideset.
U Češkoj i Poljskoj za dve godine urade isti broj transplantacija kao mi za trideset.
Po broju presađenih organa, uz Albaniju, nalazimo se na dnu evropske lestvice, dok lekar, Srbin, dr Dragoje Stanisavljević usred Ljubljane obara svetske rekorde po broju obavljenih transplantacija. Prošle godine proslavio je sa svojom ekipom stotu i sto prvu transplantaciju samo jetre! U Srbiji 10 godina nije urađena nijedna transplantacija srca. Poslednja je obavljena uoči bombardovanja 1999. godine. Od 1980. godine do danas u Srbiji je urađeno 650 transplantacija bubrega, od toga 485 sa živog srodnog donora, a samo 165 sa kadaveričnog, odnosno od donora koji su doživeli moždanu smrt.
U celom svetu postoji problem nedostatka organa za transplantaciju, međutim, ono što razlikuje ostale zemlje od nas jeste kontinuiran i posvećen rad, državno i finansijski potpomognut, na poboljšanju i unapređivanju zakona, organizacionih aspekata, kao i na edukaciji javnosti. Međutim, da nije sve tako crno dokazuje činjenica da kod nas postoje i pojavljuju se akcije promovisanja kadaverične transplantacije i zaveštanja organa. Svest o značaju zaveštanja organa sa mrtve tačke pomerila se 2002. godine, kada je VMA pokrenula akciju za afirmisanjem donatorstva. U akciju su se uključile mnoge javne ličnosti kako bi promovisale do tada nepopularan vid humanosti. Takođe, nedavno je pokrenuta kampanja Kliničkog centra Vojvodine za promociju transplantacije i donacije organa sa sloganom "Šansa za novi život".
Zemlja sa najboljim rezultatima u prikupljanju organa je Španija. Ona je uspela značajno da unapredi stanje u transplantacionoj medicini samo u poslednjih deset godina. Kadaverično davalaštvo povećano je u u toj zemlji sa 14.2 donora na milion stanovnika (1989.) na 31.5 donora na milion stanovnika (1998.). Dok je do 2009. godine taj broj porastao na 34.2 donora na milion stanovnika. Ovo je rezultat dobro planirane organizacije i sistemski preduzimanih mera, mnogih uloženih napora i motivacije zdravstvenih radnika, zdravstvenih vlasti, službi sigurnosti, transporta, civilne zaštite, sudstva, forenzičara, javnih servisa i iznad svega španske javnosti i društva. Pored toga, za tako dobre rezultate sigurno je zaslužna i činjenica da u Španiji odluku o doniranju organa obavezno donose svi punoletni građani. Ovo je jedina zemlja u svetu u kojoj se lista čekanja neprestano smanjuje. Španci posebno naglašavaju i veliku ekonomsku korist koju donosi transplantaciona medicina.
Kadaverično davalaštvo u Španiji povećano je sa 14.2 donora na milion stanovnika (1989.) na 31.5 donora na milion stanovnika (1998.). Dok je do 2009. godine taj broj porastao na 34.2 donora na milion stanovnika.
Ova poređenja su jednostavno neophodna ukoliko mislimo da sagledamo situaciju i vidimo gde se nalazi transplantacija organa kod nas i na kom je stepenu razvoja. Međutim, najviše su neophodna zbog toga što, dok ne znamo, dok nismo svesni koliko je teška neka situacija, ne vidimo zbog čega bismo uložili svoj trud i radili na tome. Ovde se radi o ljudskim životima. O ljudima koji čekaju. Koji čekaju novu priliku. Ima dosta onih koji je ne dočekaju. A mogli su. To zavisi i od nas.
