ŠTA TREBA ZNATI O MOŽDANOJ SMRTI
Istorijska perspektiva
Do 1950. godine smrt je bila označavana samo kao prekid plućne i srčane funkcije. Za većinu ljudi to je značilo prestanak disanja i kucanja srca. Napretkom medicinske nauke i reanimatologije, utemeljenjem intenzivnih jedinica, kao i usavršavanjem medicinske tehnologije, kliničke farmakologije i drugih medicinskih specijalnosti, postalo je moguće privremeno održavati funkciju disanja i rad srca u vreme potpunog prekida moždane funkcije, što nazivamo moždanom smrću. Najčešći uzroci moždane smrti su: (1) traumatska ozleda glave (npr. u teškim saobraćajnim nesrećama) i (2) teška spontana moždana krvarenja (moždani udar).
Važni događaji koji su doveli do standardizacije utvrđivanja moždane smrti
1968. Deklaracija iz Sidneja: „Smrt je proces višećelijskog organizma - organizam može biti mrtav uprkos tome što je mnogo ćelija još živo.“
1968. Kriterijumi moždane smrti Ad hoc Komiteta Harvardske medicinske škole
1971. Minesota kriterijumi o moždanoj smrti
1976. Prvi memorandum Pravilnika Ujedinjenog Kraljevstva (UK code)
1979. Drugi memorandum Pravilnika Ujedinjenog Kraljevstva (UK code)
Klinički kriterijumi za definisanje moždane smrti
Dijagnostika moždane smrti je kompleksna. Potrebno je dokazati (1) smrt celog mozga, uključujući i moždano stablo i (2) potpunu ireverzibilnost takvog stanja. Oduvek se mislilo da kada osoba umre, srce prestane s radom. Ako je osoba moždano mrtva, zašto tada srce ipak radi? Srce ima svoj autonomni sistem funkcionisanja, koji je nezavisan od aktivnosti mozga. Ono može nastaviti da kuca ukoliko u telu ima dovoljno kiseonika. Srce se čak može izvaditi, staviti u odgovarajući rastvor, a da pritom nastavi da kuca. Tako je lakše razumeti da srce može da kuca u moždano mrtvom bolesniku.
Moždana smrt
Dokazano je da nedovoljno razumevanje moždane smrti ima negativan uticaj na odluku porodice za doniranje organa. Po zakonu, potvrda o smrti se daje u trenutku kada su kod bolesnika zadovoljeni kriterijumi moždane smrti, a ne u trenutku kada je došlo do prekida funkcije pluća ili kucanja srca. Kada nastupi moždana smrt plućna funkcija se može održavati na veštački način, uz pomoć aparata, tj. respiratora, a takođe se može podržavati rad srca i krvne cirkulacije. Ovde je reč, dakle, ne više o održavanju života, nego samo o održavanju organa u funkciji. Smrt mozga nije prognostička kategorija nego dijagnoza. Ovo je najvažnija dijagnoza u medicini, jer ima mnogostruke medicinske, etičke, pravne i ekonomske implikacije.
