Široko je u prošlosti razmatrana uloga porodice u doniranju organa. Koliko porodica mora i sme biti angažovana u davanju dozvole za uzimanje organa? U većini zemalja bez obzira na karakter zakona, u praksi se zahteva pristanak porodice za uzimanje organa.
U sprovedenim anketama vrlo je mali postotak onih koji odbijaju pristanak za uzimanje organa. Sasvim je druga situacija kada je u pitanju stvarno dobijanje pristanka. U svetu, kada stav umrle osobe nije poznat, porodica daje dozvolu u svega 50% slučajeva. Ako je odluka umrle osobe poznata, pozitivan odgovor se dobija čak u preko 90 % slučajeva. Nakon lične odluke pojedinca, porodica i lekari će znati njegovu ličnu želju i na taj način se može izbeći da porodica sama odlučuje. Kako bi doniranje organa postalo uobičajeno, potrebno je promeniti stav o nedodirljivosti mrtvog tela. Dok se to ne prevlada, nikakav idealan zakon o uzimanju organa neće nam bitno pomoći. U većini evropskih zemalja stopa odbijanja porodice je ispod 50 % i oponiranje se uglavnom kreće oko 30 %.
Traženje dozvole porodice u Srbiji je u rukama onih lekara koji istovremeno objavljuju smrt pokojnika. Lekari nerado pitaju porodicu za dozvolu nakon smrti svog bolesnika. Tako se često događa da se od porodice uopšte ne traži dozvola. S druge strane porodica često odbija da dâ svoj pristanak. Najčešći razlozi za odbijanje su jaki emocionalni osećaj prema umrlom, nerazumevanje moždane smrti, sumnje u moždanu smrt, nepoznavanje želje umrloga i odbijanje narušavanja integriteta mrtvog tela. Svaka porodica koja je ranije odobrila uzimanje organa, ponovo bi dala takvu dozvolu, dok bi trećina onih koji su odbili, sledeći put ipak dali takvu dozvolu.
Razgovarajte o doniranju organa sa Vašom porodicom i prijateljima i prenesite im Vašu odluku i želju jer se porodica uvek pita za pristanak.
Zašto porodica odgovara sa „DA“ ili odgovara sa „NE“?
Od porodice se traži da odluči o doniranju organa svog neposredno umrlog člana u vreme za njih najteže i najbolnije situacije. Osećaj neverice, tuge, bespomoćnosti i krivice zamagljuju njihovo emotivno stanje. Porodici je, možda nikada kao u tom trenutku, potrebna podrška okoline i zdravstvenog osoblja. Na prvi pogled izgleda da je možda previše opteretiti porodicu pitanjem o doniranju organa. Međutim, u velikom broju slučajeva se pokazalo da porodica nalazi utehu kada im se pruži prilika da donacijom organa omogući život drugim ljudima.
Veoma je važno verovati da je pokojnik hteo pomoći drugima i verovati da će doniranje doneti nešto zaista vredno i plemenito. Nasuprot tome, najčešći razlog zbog kog porodice ne žele da pristanu na doniranje je što veruju da transplantacija nije uspešna, jer nemaju poverenja u medicinsko osoblje, jer osjećaju sumnju u sistem distribucije organa, pokazuju neznanje o doniranju i presađivanju, boje se velikih nagrđenja pokojnika, odlaganja sahrane i ne poznaju religijske i kulturne strane lečenja presađivanjem.
Razgovor o doniranju organa mora se voditi oprezno, imajući na umu stanje u kojem se porodica nalazi, kao i poštovanje koje porodica oseća prihvatajući smrt bliske osobe. Osoba koja nudi opciju doniranja organa mora dobro poznavati čitav proces.
Porodica takođe mora imati priliku da razgovara o doniranju i s drugim članovima porodice, kao i eventualno sa svojim sveštenikom. Pre nego što se ponudi mogućnost doniranja organa, potrebno je osigurati dovoljno vremena da porodica razume i prihvati da je nastupila smrt. Vest o smrti i traženje dozvole potrebno je međusobno „razdvojiti“. Porodica mora dobiti uverenje da će telo umrlog biti tretirano s dužnom pažnjom, dostojanstvom i poštovanjem, da je moguća sahrana sa otvorenim kovčegom, kao i da neće biti dodatnih pogrebnih troškova.
Zbog čega je važno da razgovaram sa svojom porodicom i bližnjima o svojoj želji da budem donor?
Iako je donorska kartica punovažni dokument, u praksi se porodica uvek pita za pristanak. Ukoliko želite da budete donor, ali to nikome ne kažete, može da se desi da se ne postupi po vašoj želji.
Ako svoju porodicu ne obavestite o svojim željama, dovešćete ih u nezgodnu situaciju gde oni moraju da pretpostavljaju šta je to što biste vi želeli. Ustvari, vi ih tako, na neki način, primoravate da oni sami odluče, u trenutku velike patnje, a želeli bi da poštuju vašu odluku. Mnoge porodice kažu da im je to što su znali šta želi njihova draga osoba u velikoj meri olakšalo da daju saglasnost za doniranje organa.
Neke porodice nisu pristale na doniranje jer nisu bile upoznate sa željama njima drage osobe. Kada kasnije saznaju da je preminula osoba zaista želela da donira svoje organe – ali im to nikada nije saopštila – bude im žao što za to nisu znali i što nisu donirali.